Školski list

127 -

4. Васаитавање нагиих верних према начелима наше цркве потиуно онемогућавају она расиоложења предлога, односно они недостаци истога, који би нас у пракси ометали у нашем шраву да дижемо гиколе. А то је природно и државним основним законима и посебно ујемчено право и дужност наше цркве, као реципирање, а кад би се то поништило, наша би црква била нападнута у својим најбитнијим основима. И на супрот томе што 25. § XXVII. зак. чланка, од 1873. год. савља у изглед, да ће се школска ствар бивше Војене крајине чим пре путем државног закона довести у ред; на супрот томе, што исти тај § у начелу налаже, да се школске ствари тога краја, у колико год то одношаји допуштају, према одредбама XXXVIII. зак. чл. од 1868. год. имају уредити: право вероисповести у смислу споменутог XXXVIII. зак. чл. од 1868. год. што се тиче Војене крајине, још се не обезбеђује ни у упитном законском предлогу о нар. настави. Шта више, у погледу овога предела — у коме пак живи добра трећина правосл. Срба у Угарској, — није се респектовао ни сам 111. §. III. дела највишег краљ. рескрипта од 10. авг. 1868. год., који је 111. §. уставним министарством Угарске на нас октројисан, а који директно исказује да на школу односећи се 1,—110. §§. истог рескрипта заиста „важе у начелу и за Војну крајину; и који -исказује још и то да се модификација има само у томе састојати, „да се при примењивању и изведењу овога закона у Граници нема ићи на заповедателно оделење постојећих смешаних школских општина у корист подизања српских вероисповедних школа" и да се „код чистих вероисп. школа" упитни закон „са обдржавањем садашњих школских установа" има у живот спроводити „са најмогућнијим суобразовањем истих са нормама у овом закону прописаним", ну опет једино са тим ограничењем да се при томе има „сваки приморавајући поступак избегавати." — Дакле не само да је у прошлости — примењиван и то веома често, „приморавајући поступак", помоћу којега су и чисто српске вероисп. школе покомунаљене; него се не допушта нашим вернима ни отварање приватних школа (Панчево), што се пак с обзиром на ХћЈГУ. зак. чл. од 1868. год., а који у смислу 26. §-а XXVII. зак. чл. од 1873. год. важи и за онај крај, не би смело ускратити. Шта више тамо се такове школе, које одговарају јавној потреби, и затварају — што хоће да се и за нашу школу у Златици спроведе, иако је то једина школа у целој опћини, те иако иста тамо постоји већ од времена пре 1871. године. А да је одржавање овог вануставног стања у овим у Угарску још пре 30 година поново утеловљеним деловима не само по нашу цркву од фаталне штете — та ствар назаренска је још увек горуће питање наше цркве — него је ово сепарисање народа и у политичном погледу врло опасно, довољно сведоче т. звсоцијални покрети, који су не само нашој цркви, него и влади не мале бриге задавали. Директну и нову повреду би нанео нашем праву на отварење школа 50. и 51. § упитног предлога, чија заиста нечувена