Školski list

наређења кулминују у томе што хоће да нареде намегатање државног учитеља у вероисп. школи, односно да нареде и суспендовање, затварање вероисп. школе због не криминалне, него због ваљда тек какве год ситне дисциплинарне кривице једнога од учитеља на можда раздељеној вишеразредној школи — и не хајећи за то да није издржавалац школе можда потпуно невин у тој с.твари, па и у томе случају, ако је вероисповедна виша власт све могуће учинила, да се погрешка не само не би поновила, него и да кривац буде кажњен. Изигравању овога нашег права водило би и оно расположење У 7. §-У зак. предлога, гласом којега би се имала „надри-школом" прогласити свака такова школа која не би имала просторија према захтевима хигијене. Ми у овоме погледу имамо већ обилног искуства, како су еластични ти „захтеви хигијене", те се стога најодлучније ограђујемо против тога да се наше школе, шта више и наши верни, а евентуално и наши учитељи, стављањем оваковог неодлучног захтева, излажу немилосрдној тој двострукој казни, да им се школа затвори, а осим тога још и да буду кажњени н то на основу „расправе" код котарског нредстојннгса, против чије се коначне пресуде, ма како ненраведни били мотиви, — може једино молба ради натпрегледа влади поднетп. Ограђујемо се у толико пре, што то хоће да буде јавно изигравање §§-а |5. 27. и 28. XXXVIII. зак. чланка од 1868. год., који по нашем уверењу дају сасвим довољно власти влади, али имају обзира и на наша права. А морамо приговорити на послегку и са тога темељног разлога, што хигијенски закони и наредбе, а наиме XIV. зак чл. од 1876. год., доста енергично располаже у овоме погледу и што се то никако не може ни претпоставити, да вероисповедна школска власт неће учинити све могуће ради поправљања школско-хигијенских одношаја. Исто такво је и оно расположење истог тог § а, да шк. дворница мора бити у ту сврху уређена. Тек нећемо се ослањати на педагошку увиђавност надсолгабирова у томе погледу, да ли одговара својој сврси уређење наших школа! Исто тако иде на крњење нашег права на подизање школа и оно расположење упитног предлога, које етавља ван крепостп другу алинеју 34. §-а XXXVIII. зак. чл. од 1868. год., даље ћутке и 27. § истог закона, те налаже да у учионици на сваког ђака сад већ по 1 цео □ мет. простора може досећи, те да за смештање више ђака, шта внше, да за смештање више него 80 ђака у једној (ма како пространој) дворници уопће, није довољна увмђавност и дозвола надлежне вероисп. власти, него да је за то потребна и дозвола министрова, која се дозвола само у томе случају може поделити, ако у тој опћини уопће нема такове школе која бн упитне прекобројне ђаке могла примити. Ово расположење хоће дакле да присили наше верне на то да своју децу даду у школу, која може бити у сасвим противном правцу дела, но што наши вероисповедни интереси изискују, или