Školski list

— 129 —

да нам децу отера баш у ириватну школу, те да за исту плаћају уписнину и школарину, ма како исте високе биле. На исти начин хоће да нам онемогуће вршење ових гхрава наших и она наређења предлога, која хоће да натуре нашим школама у целини или делимице маџарски наставни језик, којему захтену наше срп. православне вероисповедне школе, као што смо то и на другим местима нагласили, уопће не могу удовољити. 5. Предлог хоће без иотребе а у великој мери да нам отегита издржачање наших школа, јер док неке чриходе одузима од наших школа, дотле према њима на среду стуиа са све веЛим и веЛим захтевима. И то тако далеко иде, да је јако основано наше страховање, да би са стуиањем овога иредлога на снагу закона наше гиколе изложене биле не тешкој борби, него крајњој ироиасти. Казне су наиме досад увек падале у корист наших школских благајница. Овај предлог. квалификујући изгредом сваки преступ против овога закона (§ 9.), не наређује да новци од казни или јавне работе иду у корист истих тих школа, па ће се тако ти прпходи од наших школа одузети. Баш овамо води и § 49. предлога, премда у овом погледу не чини никаква позитивна расположења. Јер док код нас у име дисциплинарних казни одмерене унлате увек утичу у корист вероисповести, односно у корист школа дотичних, дотле се од стране управних одбора одмерене казне употребљавају на другу сврху. Зар не би већ из овога ницали на сваком кораку судари између две заинтересоване странке? Но у начелу штетно је по нас и оно наређење §-а 37. предлога, по којем не би било слободно од ученика повторне школе прикупљати ни упнснине ни школарине, даље оно наређење §-а 76. по ком су испити за учитељско оспособљење, па и приватни испити, бесплатни. Изилази пак на среду предлог са читавим низом захтева. Јер док с једне стране учитељско 0( пособљење — на другом месту ћемо исказати, колико без разлога — превише отежава, дотле с друге стране хоће без обзира да подигне дотирање и то на начин који не води сврси. Наш минимум је и до сад био већи од онога који је прописан државним законом, а према садањем предлогу разлика је до ишчезавања милена, па још ни ова не би била ни толика, да је наш школски закон од 1892. превишњу санкцију задобио. Кад нам се сад не би одузимала прилика да ово питање у сопственом нашем автономном делокругу уредимо, и сада би, као што се даје предвидети, наш минимум већи био од онога који упитни предлог препоручује. Повреда дакле и тешкоћа не лежи у просечној своти, јер ова с погледом на оспособљење високога степена и на оскудицу у учитељима још увек дубоко стоји испод оне своте која би потребна била — него је повреда у том што се сада опет намерава регулисање илаЛе автономног чиновника државним законом; тешко је то, што се за све крајеве државе, забита села и велике градове, један и исти минимум установљава, у коју погрешку