Školski list

— 134 -

Али је на брзо дошла ера, када то није изгледало довољно; појавила се једна министарска наредба (30332Ј1902), која је хтела да нам покоси оно наше право да наставни циљ и наставну основу сами установљавамо, која је уводним речима закона други смисао дала, иа је хтела наше верне силом да научи маџарском језику, — те која је наређивала да у нашим школама код сваког детета треба успех тражити и да овај успех има бити само онај који је министар у наставном илану за своје школе прописаноме истакао. Дошли су приговори, претње, опомене — вексације, гоњење наших учитеља, дошло је много шта, што се наређењем самога закона не може протумачити. И према томе какви су нам изгледи сад, када ови захтеви хсће да се подигну на снагу закона, кад ови непостижни циљеви хоће закон-^м да се пропишу као такви који се имају реализовати? Када бисмо већ могли видети обвезни тај министарски наставни план. онда бисмо и о њему могли говорити, ну овде је баш то судбоносно, што бисмо се по овом предлогу државним законом обвезали да реализујемо такав наставни план, који ће саставити оно исто министарство које је и овај овако опасни предлог поднело! Ко би био веровао 1879. год да ће се у наставном плану за маџарски језик прописати да се маџарски језик не само сам за се као језик има учити, него да се има учити и с другим цредметима „у свези", тако:са очигледном наставом, са рачуном, са историјом, са науком о уставу, са природописом и т. д. и т. д. ? Ко би био веровао, да ће осим времена, које се има обратити искључиво на маџарски језик — а то мора исто толико изнети, колико се обраћа на матерњи језик, — државни школски народници и то захтевати — (и од вероисповедних школа !) да се у свези са матерњим језиком такође има предавати маџарски језик — дакле увек и на сваком часу ? Не би био нико веровао, па се ипак збило! Па ко нам јамчи, да се неће и даље тако примењивати закон као што је чинило и само в. Министарство, а нарочито подручни му надзорници од 1879. па до данас, прекорачујући одредбе, односно праву интенцију закона? Али једно видимо и из самог законског предлога, а то нас поражава! Видимо да 15. §. захтева, да дете и рачунати знаде маџарски, а не само говорити. Видимо, да се од наше школске деце исто то тражи у погледу маџарског језика, од чега више ни у погледу матерњег језика није могуће захтевати. Јер се оно школско дете и на матерњем језику само толико може усавршити, да мисли своје према својим животним приликама уме изразити, да уме тачно читати и писати — тим пре, јер је н. пр. краснопис изостао из реда учевних предмета. Или зар на матерњем језику хоћемо да нам говори више него што захтевају животне прилике ? А да у овом разговору, „који одговара приликама живота", могу бити обухваћени и сви остали наставни предмети, то само онај не види, који неће да види. Да пак у овоме у истину не познајемо граница, доказују