Školski list

— 135 —

§§-и 58. и 64. предлога. Досад је и за учитељске школе то било прописано, да са свршетком исте влада питомац маџарским језиком, да може на њему настављати. Сад већ ишчезава ова мера, сада мора питомац говорити маџарски већ при примању. учити и маџарску књижевност, па шта више и још три предмега на маџарском језику. Али ако и не узмемо у обзир ова даља смерања, толико је несумњиво да се наше школе стављају пред задатак који се неможе решити. Јер колико ће им времена требати, да деца науче маџарски језик до мере 15. §-ом постављене, то ће тек касније прописати министарски наставни план. Ну да им за то, ако хоће да напредују са грађанима маџарског језика упоредо, не остаје ни тренутка времена, то смо већ горе показали. Како пак предлог за успешно настављање у маџарском језику поготово преко мере тражи „санкције", јасно је, да би наше школе све своје време на то морале обратити; а из тога излази да би били приморани или остале предмете пренебрећи, у првом реду као најтежи матерњи језик, или баш ваљда и саму веронауку. Куда води овај последњи случај, о том је већ било речи, о другом ћемо ниже говорити: овде још само сваком, који има подобност вида, упада у очи да наше школе, не само да неби више биле вероисповедне, још мање српске православне. него не би одговаре ни појму народних школа, јер би се у њима услед преоптећености и дух и тело дечије убило и она би се учинила неспособнима за животну борбу. И законски предлог се ни овим не задовољава — хоће да створи још једну немогућност, ј ш један уникум. §-14. предлога хоће у закон да убележи школу са два наставна језика. Има на свету школа, у којима се осим матерњега језика као наставнога језика, други један језик учи; има их, где се дечји матерњи језик као помагало, тумач употребљава; има их где наставни језик није језик већине и овде се матерњи језик као предмет засебно предаје; има их, где деца осим матерњега језика још један језик говоре, или се у њему набрзо увежбају и онда им се ради вежбања у језику даје, да градиво појединих или свих насгавних предмета — пошто су их већ на матерњем језику разумела и научила — и на оном другом језику исприповедају: али да два потпуно равноправна наставна језика буду у једној школи, да један учитељ цео материјал паралелно на два језика предаје за децу маџарског језика маџарски, за децу другог језика на њиховом матерњем језику, то је нешто чега још до сад није било. Резултат би био безусловно тај, да у опће не би било и не би могло бити успеха, јер не би научили ништа ни ови, ни они, него би изгубили све време које би у школи провели. Ну пошто предлог и то захтева, да је за промену наставног језика потребно министарско одобрење, принуђени смо и ми ову ствар озбиљно узети — ма да су наша деца чисто српскога језика па према томе нам не може одузети редовним путем ни та условљена министарска дозвола оно наше право, да наставни језик своје школе сами установљавамо.