Školski list

— 136 -

Предлог наиме није ставио ван крепости §. 45. XXXVIII. зак. чланка од 1868. А овај наређује, да су наше школе дужне примити и ону иноверну децу која нити своју вероисповедну нити пак комуналну школу не могу да полазе. И оваких примера имамо, и то не један — има и такових да је иноверне деце у месту до 20, односно да их је 2О°/ 0 , па шта више, ваљда би се нашло' и маџарске деце у том броју. Но па ми енергично протестујемо против тога да се наоктројише на нашу школу таква несмислена двојезичност ради неколицине такве деце, чији родитељи за установљене школе нису ни прилагали, који у укупности својој нису прилагали стално ни за годишње издржавање, па ни за инвестиције које се због њих самих потребнима указале! Ово би било гажење таква кардиналнога права нашега, које нам право §. 14. Х1ЛУ. зак. чланка од 1868, па нарочито још и сам упитни законски предлог признаје — које би гажење права тим теретније било, пошто не можемо имати наде, да би нам после престанка једног овакова евентуалног стања министар дао дозволу ради успос; ављења пређашњега стања. Да би се овде могло мислити и на тај случај, где би у подељеној школи у разним разредима школе 21) деце маџарског језика могло доћи у рачун, то. као и под садањим приликама без сумње немогуће, нећемо ни претпостављати. Тако исто одустајемо и од оног изазваног подозрења, да и друго зачело 66. §-а крије у својим редовима такве смерове, јер то такође држимо за немогуће, да би нас когод могао приморати да примамо иноверна лица у своје учитељске школе. Ну то смо још дужни да нагласимо. иа целисходно унутарње уређење наших школа у толикој истој мери прече она наређења, која се односе на наше повторне и учитељске школе. У обзиру прве мање, јер искључиви наставни језик маџарски чини у опће немогућим, да ми и једну такву школу издржавамо; али тим више у обзиру друге, у којима бисмо са употребом ванредно глного времена и снаге требали да образујемо учитеља — певаца, што упитни законски предлог, хотећи за поједине наставне предмете још и обим прописати, сасвим, али баш сасвим чини немогућим. Да је пак циљ законског предлога заиста тај да развијање наших школа и давање правца васпитању сасвим одузме од нас, јасан је доказ оно наређење §-а 89. законског предлога, да хоће да се стара за интезивни државни надзор, а не за државни врховни надзор. Ако ову разлику тако схватимо, као што је природно, да органи врховног надзора надзиравају да ли је прописани минимум у школи или га нема, и ту поставе гранпцу своме деловању, а непосредни надзорници управљају надминималним развојем, онда би у истину стајало жалосно са оним вероисповедним школама, којима би давали правац т. зв. држанни „посетиоци" школа; а против тих смерова овог законског предлога морамо се најодлучније оградити. Не смемо пак испустити из вида, да се овај бескрајни низ повреда — међу којима смо само важније истакли — наноси