Školski list

— 139 —

10*

првога реда питање овде, да ли би овопредметна расположења предлога била целисходна у случају, ако би наше учитељске школе и надаље могле постојати? Уз овакову оскудицу у учитељству и поред тако јадне дотације — заиста је смела помисао да се ниво оспособљења још подигне, и уз то да се учитељи још обвезују, да у сврху бесплатног дрнсања пофторне школе још и један засебан курз слушају и тамо нов испит полажу! Али добро! Претпоставимо — што је у осталом немогуће — да ће држава скупити доста питомаца и да „зрели 44 учитељи неће радије отићи у жељезничарску, општинску или другу коју службу, и претпоставимо да се овоме у опште на овај начин још може помоћи: неоспорна је чињеница да се овде не траже образованији, позванији учитељи, јер се ово као што већ споменусмо, и по досадашњем постићи може, него се хоће да створи зависан положај, хоће се да се створи могућност — што је донекле и досада могло бити — да држава школе једне народности или вероисповести лиши њених учитеља и тако раздели вероисповести на јединице од „недомољубивих" црквених општина или шта више од „недомољубивих" вероисповести. Јер ако неко тврди да ће онај учитељ, који испит за оспособљење положи и пред државним поверенством, умети међу народима наше домовине боље ширити осећај узајамности од онога, коме се ова засебна тешкоћа на пут не ставља, тај врло погрешне конзеквенције изводи. Јер када би овим и хтели постићи још виши степен образовања, што не стоји, јер нема вероисповести која ово од своје добре воље у исто толикој мери не жели, колико и држава — и тада не би у данашње доба са оваквим средствима дошли ближе „главној сврси" претапања за којим, као што изгледа, предлог иде, јер је опште признат факт, да виша образованост развија.и индивидуалност, па и народносну индивидуалност, а не умањава је, и да притисак, рецимо насиље с једне стране безусловно изазива отпор, а никако покорност. Док бисмо ми дакле с једне стране услед увађања овог државног стручног испита — који никакав напредак не представља — ишли на сусрет опасности, да ће нам школе остати без учитеља, да ће нам учитељске школе још празније бити, дотле би наши учитељски кандидати, још већма него до сада и још у већем броју, били осуђени на такову судбину, да после осмогодишњег тешког школовања, оставши без дипломе, буду избачени на сокак, те да се или иселе ради коре хлеба, или да се пате овде множећи број на свако зло склоних невољника. И да би се овај опасан резултат постигао, предлог хоће још једно рабноложење да учини! Данас ученици стичу практично знање — при добром заводу у потпуно довољној мери — у вежбаоници уз надзор стручног професора и практичног учитеља вежбаонице. Предлог ово оставља, али по узору образовања средњошколских професора, где систематско вежбање у вежбаоници није обавезно, такођер прописује једногодишњи практичан рад. Али за ово предлог не пружа доста прилике.