Školski list

— 144 —

истрагу у том правцу, да ли су тешкоће, које се појавиле у раду учитељеву, које су ван његове особе, веће, а да их не бн могла савладатн његова стручна спрема, добра воља и настојање! Пошто пак захтеви овога предлога, који су постављени и који ће се поставити у овом правцу, апсолутно прелазе границе могућности, јер је за постизавање бар неког успеха потребно да су и деца не само способна, него да имају и воље и наклоности — а ово закон не може ујемчити — јасно је да би наши учитељи били изложени немотивираној вексацији (гоњењу) непозваних судија. Тачка 4. упитног §-а пак иде тако далеко, да набраја само специјалне случајеве т. зв. против-државнога правца, остављајући самовољи политичких органа, да могу онамо утумачити и такво нешто што тамо не спада. Јер овамо не спадају редовни случајеви, него пред казнени суд, а кад се због тога покрене поступак, као што је природно, неће ни вероисповедна власт онде трпети учитеља. Ну једно расположење ове тачке већ и код редовног тумачења значи друго нгшто, него што би по земаљским основним законима требало да значи, а ово још тежим чини та прилика, што би овде тумачење било остављено баш политичким органима. Појам народне (националне) државе условљава и културно и језичко јединство. Кад бисмо дакле покренули дисципл. поступак против таквога учитеља, који би негирао таково обележје Угарске, грешили бисмо против одредаба земаљског основног закона Јер Х1ЛУ. зак. чл. од 1868. несумњиво каже, да грађани Угарске сачињавају један народ не у редовном смислу, него само у „политичком погледу" и да је „народно" јединство по том закону само у оним засебним правцима које правце закон одмах подробно и набраја. Потпуно је дакле основано оно наше уверење да би органи, који су по зак. предлогу предложени и позвани да спроведу дисциплинарни поступак, овом питању дали с*свим друго тумачење, те да би наши учитељи, и ако би заузимали законито становиште, били изложени гоњењима. Али и тачци б). самога §-а 49-те §-у 18-ом има се јако приговорити, јер учитељ не може бити никад сигуран, да се неће наћи у каквом закутку школске књижнице каква заборављена књига или учило, које је ван употребе, а за које би се могло рећи да не стоји у погпуној сугласности са данас крепосним законима, или која, спомињући жалосне дане прошлости, страсно говори о неким другим члановима народа. Јер овде сад већ отпада оно тачно опредељење §-а 88. зак. чл. ХК од 1879., да се може приговорити таквим предметима, али само ако су у наставној употреби — ма да је чудновато, да се одређење, које се односи на школске и ученичке књижнице, увукло у 3. зачело §-а 18., а иначе се не спомиње. Али и сам поступак, који овде први пут у позитовном облику улази у закон о народним школама, не може нас задовољити, јер је овде реч о уџбеницима и училима, које су вероисповести одобриле, па се хоће у том да ујемчи министру неограничен делокруг.