Školski list

— 145 -

Нама је већ забрањена једна школска књига, која је годинама била у употреби, и то са јасном изјавом да у тој књизи нема ниједне науке, која би била против закона, али А та књига није потпиривала ни мржњу против које вероисповести, ни сталежа, ни народности. Јер кад је допуштено сваком оптуженику, да се брани, што не би било допуштено и писцу књиге, да пред надлежним форумом одржи одбрану своје књиге против забране? А какав би многи заплет и конфликат изазвала двострука днсциплинарна власт — то се већ види из овде реченога, а и из онога, што ће ниже доћи. Овамо треба додати сада још и оне случајеве, кад се суспендовани учитељ, као невин, успостави у звање! Ко би сносио вишак трошкова — зар не издржавалац школе? Јер какве би користи имао тај издржавалац отуда, што би лажни тужилац случајно био казнено прогоњен? 10. Законски иредлог не узима довољно у обзир материјалне интересе наших верних. Већ смо споменули, да су узроци неуредном полажењу школе у првом реду административне власти, па и ако пада и на наше верне одговорност, то је у преоптерећењу и неодговарајућем уређењу школа. И сада се хоће да наши верни буду осуђени на пут казненосудскога поступка, па чак и затворени. Како би само после једног таквог случаја биле миле те већ неомиљене школе и са каквим би одушевљењем родитељи слали своју децу у школу — то се тако рећн може руком ухватити. Предлог пак не рачуна са тим, да ће тако нагоњени родитељ бити кадар редовно шиљати своје дете 6 па и 7 година у ту омражену школу, али да ће моћи и забранити своме детету, да пред њим не спомиње ништа од тог што је у тој школи учио, или да ће му може бити дати и упутство, да све то што пре заборави, што је учитељ тешком муком уњ улио . . . Док би по §-у 41. административни органи само толико помагали у укупљању вероисповеднога пореза, што би истерали само заостатке,— већ смо и сувише искусили, са каквим закашњењем — док се нашим учитељима евентуални засебни приход за појачке дужности (на које могу бити обвезани и на основу зем. закона) још никако не урачунава у мировину, дотле би се државна, дакле из заједничке благајнице одређена припомоћ давала само под таквим уветом на који, држимо, наши верни не би били вољни пристати — као што то ни досад нису чинили. Па шта више у некојим приликама би се и ускратила припомоћ (32. §, последња алинеја 46. § а). Кад још узмемо у обзир, да би се над оне наше учитеље, који уживају припомоћ од државе, на темељу §-а 52. и 56. још и у дисциплинарном погледу засебан Дамоклов мач обесио, односно да би у овом питању ми сами били прости извршни органи „земаљских врховних и виших власти" — онда о том не ћемо ни да говоримо опширније.