Školski list

— 146 —

Ну када узмемо у обзир, да и овај предлог (45. §) преузима 10. § XXVI. зак. чл. од 1893., то и сами ми увиђамо да овај предлог хоће да нас доведе у дилему: или ћемо начинити трговину (кшефт) са државом, као што се изразио један члан анкете, или ћемо се усилити да и у тим приликама, које је предлог створио, сами допунимо плате својим учитељима. Ово последње значи то, да ми потом нећемо моћи натраг ни онда, ако држава на пр. после десетак година још и даље лицитира, па евентуално још боље изједначи из својих извора издржаване вероисповедне школе са онима које се у већем делу или потпуно издржавају државном припомоћи.. Ну заиста усамљено стоји у својој врсти расположење четврте тачке §-а 22. и како не можемо претпоставити, да није свака реч зак. предлога стављена тамо без некаквога смера: грозимо се, кад помислимо на онај темељ на који хоће да ступи ова одредба. Или смо зар већ дотле дошли, да нам и приватно наше имање употребе без нашег пристанка? Јер како мисли предлог да силом нагони какву опћину на то, да уступи беплатно своје школске просторије и намештај политичкој опћини за држање повторне школе, тога не знамо замислити — али на то смо заиста радознали. 11. Упитни законски предлог хоЛе да сатре она права, која наш народ ево двеста годииа нечоколебиво чува и брани. Јер српски народ по том предлогу не би на толико добио, колико му сам Х1Л\ 7 . зак. чл. од 1868. год. осигурава, да може наиме своју децу до капија самог свеучилишта на своме језику васпитавати, да може народну културу своју одржати, и да може своја материјална средства сва, па и ону саразмерну припомоћ, коју из заједничке благајнице, од државе добија, употребити на развијање своје народне културе, да се свим тим може „према законитим народносним захтевима својим" користити. Шта више предлог хоће да у парчад разбије такову автономију, чији су основи привилегије које су кроз једно столеће увек ионављане, које су привилегије по XXVII. зак. чл. од 1791. год. и за сву земљу признате — коју је автономију XX. зак. чл. од 1848 год. као и IX. зак. чл. од 1868. год. и засебно оспгурао. И ту автономију упитни предлог у толикој мери хоће да сатре, да још и то жели државним законом општеобвезно прописати, да н. пр. — не понављајући већ споменуто — није слободно системизовати место за помоћног учитеља (40. §), да на 30 редуцира број оних који се у један разред учитељске школе могу примити, да забрањује спајање и заједничко управљање учнтељске школе са другим наставним заводима, да забрањује издржавање непотпуних учитељских школа и онакових у којима су разреди спојени (59. §), да прописује број професора који се имају на учитељској школи наместити и то у толикоме броју који није ни потребан (68. §), да још и то хоће обвезно да пропише, што да буде делокруг управитеља учитељске школе, увршћујући у то уједно и управу интерната, што ни не постоји свугде код: