Skupljeni gramatički i polemički spisi Vuka Stef. Karadžića. Knj. 1, [Sv. 1]

16

Ма ВН „Мој рођени брате, Милан-беже ! „ја сам ноћас зао сан уснио: „бе нам муња од запада сину, „А гром пуче из ведрога неба, „Па у наше ударио дворе, „Ја умријех, ти пребоље, брате.“ Милан-бег је брату говорио: „А. мој брате, беже Драгутине ! „Сан је клапа, а Бог је истина; „Никад санку вјеровати није; „Да идемо у лов у планину.“ Драгутин је брата послушао : „Хајде, брате, зови наше слуге, „Да поведу хрте и загаре, „Да понесу сиве соколове, „Док ја идем снахи у одају.“ Па од земље на ноге скочио, Те он иде снахи у одају. Кад униђе снахи у одају, Али снаха код пенџера сједи, Њој Драгутин добро јутро виче, Опрам њег снаха на ноге скочила, Драгутину Бога прифатила, Бијелу му пољубила, руку, Подмаче му злаћену столицу, Шеећерли му каву изнијела И пред каву жежену ракију. Њојзи вели беже Драгутине: „Снахо моја, Миланбеговице ! ујеси л ми се јучер уморила „ А јашући коња, великога 2 „Јеси ли ми ноћас починула,

80

95

90

100