Skupljeni gramatički i polemički spisi Vuka Stef. Karadžića. Knj. 1, [Sv. 1]

С"

568

Више њега Максиме владика, Чати брату самртну молитву. Кад то виђе мајка Анђелија, Закукала, кано кукавица: ујао Јово, моје ране грдне!

„Што ће, Јово, Сријем земља равна 7

„Што ће, Јово, твоји 6'јели двори 2 „Што ће, Јово, твоји врани коњи, „Врани коњи и сиви соколи 2 „Што ће, Јово, твоје пусто благо 2 „Што ће, Јово, твоја вјерна љуба 2 „Што ће, Јово, твоја стара мајка 7“ Тад' се Јово из мртвих поврати, Па мртвачким проговара гласом: »Сријем земља стећ' ће господара „Ил' бољега, или ће горега:;

»Моји коњи и сиви соколи

„И бијели украј Саве двори

»Моме брату Змајогњеном Вуку:

» Моје благо мојој старој мајци, „Нек се рани и ода зла брани; „Моја љуба, ал' је рода туђа, »Она ме је често опадала,

»Моме брату Максиму владици: »»деспот Јован ходи по Сријему, у» Је он љуби младе и ђевојке;““ у Ал ни њојзи жао не учитте: уПодајте јој три товара блага, »Нек се рани, док је срећа нађе.“ То изусти Деспотовић Јово,

То изусти, а душу испусти.

95

90

95

100

105

110