Skupljeni gramatički i polemički spisi Vuka Stef. Karadžića. Knj. 1, [Sv. 1]

83

1-)

са а А Јована сузе пропануле, Но му збори царе Дуклијане : » А не бој се, мио побратиме ! „Немој мене ти украст' коруну, уја ћу тебе извадит' јабуку.“ Јован му се Богом кунијаше, Куне му се Богом по три пута, А да му је уграбити не ће. Цар коруну врже под капицу, Код ње стави тицу злогласницу, Џа у сиње море уронио. Свети Јован море заледио, Он заледи дванаес ледовах, Па уграби од злата коруну, И полеће к небу у висише, А закркта тица злогласница, У дно мора царе опазио, Па се загна мору из дубине, Трт је леда главом проломио, Па се натраг опет повратио, И на главу ками дофатио, Мали ками од хиљаде оках, И проломи дванаес ледовах, Па је своја расклопио крила, За Јованом у поћеру пође, Достиже га на небеска врата, За десну га ногу уфатио, Што дофати, оно и окиде. Сузан Јован пред Господом дође, Сјајно сунце:“) на небо донесе,

До сад свуда бјеше коруна (согопа, круна),

55

60

65

а овдје