Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 107

да се готово поче плашити од њега. Доскора беше јој као другарица, којој је смела све казати што јој је на души, али од неког времена изопачи се. Шта и шта пута јој се учинило да је то туђи човек. И друкчије пита и друкчије одговара, и друкчије погледа.

Дође му понекад, те је само гледа, гледа, док му се очи не устаклишу као у мртваца; некад опет привуче је себи па је стане љубити и грлити да је угуши, па је тек на једанпут гурне да се сруши. Двапут јој је тако главу разбио. У тим часовима милоште доста пута ћути, али понекад разговара и то само пита:

— Волиш ли мег

= Волим.

— Кога још волиш 2

— Па... волим мајку.

— И још»

= И моје.

— А волиш ли... (хтеде рећи побратима али се уздржа) још когаг

— Па кога ћу вишег Ово су наши.

— А зар више нико није наш»

— Ово су болећи.

По пола сахата би провео питајући је, само да наведе разговор о Милану, али да му је да то уради тако, да не мора његово име поменути. Али како је она о Милану мислила само онда кад га види, тако га није ни помињала.

— И тако, само наше волиш»

— Па кога би другог, Бог с тобом!

— А од свију мене највише»

— Јесте.

= Да не лажеш ти, море»

— Што би те лагалаг Ту нема никакве срамоте. Ти си мој човек; и Бог ми је рекао да тебе највише волим.

— А мени се чини да то није истина.

— Па по чемуг! — упита она пренеражена.