Slike iz seoskog života. Sv. 3

108 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Па... тако... Нешто се снебиваш, нешто бежиш од мене, као да си крива. = Није то, очију ми! — рече она и заплака.

— Ја тебе волим више него своје рођене. Желела сам да имам брата, али да и њега имам, не би га, чини ми се, толико волела као што тебе волим!

— Па што бежиш од мене»

— Ти си, понекад, тако чудноват. Ја се склањам да ти не сметам. Кад те видим натмурена или жалостивна, а мени се нешто као хладна гуја свије око срца. А кад ти понеки пут дође, те планеш, ја не умем ништа да ти кажем, узме ми се језик!..

(Он признаваше у себи да збиља доста пута онако виче.

— "Оди, седи до мене! — рекне јој.

Она седне а он је обгрли и стане љубити. Душа му заплива у милошту као у сиње море и он се до лудила занесе. Не осећа тада како га поливају њене вреле сузе, што потоком лију и суше се на љњего-

вом лицу. = Ох! кад би знао да ме волиш! — Волим те!

— А... почне он, али га неки стид или страх обузме. Он не смеде никако поменути Миланова имена. Чинило му се да ће се кров на њега срушити.

Али, таки часови беху ретки, врло ретки. Зачас их замени бура и гром.

То га у послу омете. Више то није био онај паметни, онај вредни Пера. Истина, и сад је ишао по њивама и обилазио је ограде, али доста пута прође, а не поплете проштац што је посрнуо: кад отвори стругу, заборави је затворити; кад истера марву не чува је, него упадне у туђу њиву те прави штету. Више не беше ни онако умиљат и предусретљив као пре. Неста оне питомине, због које га је сваки живи у селу волео. Прође поред младежи па јој Бога не назове, прође поред старијих па им Бога не прима. Људима то паде у очи.

— Шта је овоме младићуг — питаху се. — т јуче беше смеран као девојка, а гледај сад!..