Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 115 из темеља!“ ето то јој он вели. А ја — ништа! А што да сам ја ништаг!. Па нека је она — Боже ми "прости — и божја ћерка, ја је не могу волети!,.

Ја је мрзим и право ми је сад! Мени није добро, али бар није ни њој!..

(Осећала је како опет кипи мржња у души, у телу њезином. Али јој зазвонише наново Маркове

ечи у ушима: „Знаш ли, да сам поп, не бих те

никад причестио, толико си згрешила!“ и: „А како би теби било да је ко тебе с покојним Иваном завадиог..“

Она застаде при тој помисли. Њој се врати сећање. Она гледаше као на слици цео свој некадашњи живот с Иваном. А то беше заиста живот и мио и сладак...

Он добар, благ, паметан. Ништа на белом свету не би урадио, док се с њом не би најпре споразумео. Шта јој је и шта пута рекао: „Веле ми ово и оно, а ја велим: да се с тобом разговорим.“ Стотину је пута чула из његових уста: „Све, Неросве; бадава и отац и мати — свој друг је најбољи. Теби ја смем све рећи, па, ако се ти на ме и наљутиш, ти се опет некако друкчије наљутиш. Нашу заваду као да ветар однесе!.. А има ствари што ја не бих смео рећи ни оцу ни матери, а теби смем, и баш се никако не бојим да ти рекнем, јер знам, ако ме треба крити, ти ћеш ме најбоље сакрити!..“

И она заплива у те мисли па опучи корачати. (Остави село, па изиђе у потес и упути се потесом, ни сама не знајући куд. Све друго умре за њу, сем њеног некадашњег живота, у коме је сада живела. Хиљада успомена јурнуше на њу, па јој притискоше и ум и осећај. Она заборави боле што јој душу палише, муке што јој памет мутише, заборави Перу, Милицу, кућу све се то изгуби у некој магли. (Она оста сама са успоменама које оживеше. Свака стопа земље подсећала је на овај или онај догађај, или догађајић, горак, сладак, али мио и драг. Она је корачала не осећајући умора, јер се вратила снага и младост, Живот јој поста опет пун дражи, а све

5