Slike iz seoskog života. Sv. 3

116 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

око ње тако лепо и умиљато као некад, кад је брала по том потесу цвеће ивањско и натпевала се са шевом и славујем...

Прошла је скоро сав потес и дошла до њива у оградама. Ту беше и њена Сенковача. Она дође до капије, па је повуче срце да прође њивом и оном честом, те да је и то сети некадашњег живота, кад се с Иваном договарала и кад су комадић по комадић земље куповали и хватали у ограду. Кад себе није била у Сенковачи, и не памти.

Али на капији застаде. Око јој се укочи и застаде. МИ она стаде као окамењена. Прођоше је на једанпут и лепи снови и она сласт и милина што је осећала.

Како јадна и жалосна изгледаше капија на Сенковачи!

Сојири поизваљивани, бапке на капији поломљене, гужве покидане. Нечија стока пландоваше око разграђеног гувна под сламама. Она уђе у њиву. Жалост!.. Млаз суза лину јој из очију. Њено добро изгледало јој је као пустошина. Куд погледа, сама развалина. Овде наваљено прошће, онде поломљен поплет, онамо направљена читава струга. Њена Сенковача више није била њива, него потес. Она честица, што је покојни Иван одгајио, беше сва обрштена, они лепи грмићи, што их је он као децу гледао, беху изгуљени. Све, све беше пропало...

Она приђе бунару. Корита полупана и испревртана, ведро скинуто и однесено, шибљика изломљена, ђерам се нахерио на једну страну, од сантрача једно крило одваљено, а у бунар беше набацано којекаквих чуда тма божја...

Као да је некаква хладна ручурда дочепа за срце и да га трже, тако је заболи. Циком цикну и зајаука се:

— Јаој, добро моге!

Па као да се неки тежак терет свали на њена плећа, ноге јој клецнуше и она се сруши на земљу. За тренут као да је остави свест, као неки мрак да јој засени и ум и око,