Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 117

Али се брзо диже. Некаква помама уђе у њу као зао дух. Докопа један оплавак од пребијене врљике, што јој беше на дохвату, па као бесна поче јурити стоку, псујући као пустахија што јој на уста дође.

За тренут ока све беше из њиве истерала. Онда поче подизати прошће и поплет. Зној је липтио с чела и мешао се са сузама. Али то не беше мали посао. Док је једно подизала друго је падало. Међутим и дан беше на измаку, а и њу снага издаде. Она се склони крај ограде на угажену траву, која се тек почела била подизати. Лежала је тако неко време не могавши од умора ничим маћи. Али јој мисао беше будна. Она је облетала око ње као лептир. Мислила је:

„Ово је пропаст, права пропаст!.. (Сад се не чудим што сви беже од наше куће. И ко би спрегао с нама кад је овако2.. Право вели комшија Марко!.. Није вајде, ја сам крива! Да сам ја пазила, до овога не би дошло!.. А и она!.. А шта опет онаг Шта му она можег Она не сме ни речи да му рекне...“

Али је ту стеже нешто у прсима. Чим јој она, снаха, дође на ум, одмах нешто ускипи у њој. Мисао хоће понекад и да је брани, али цело биће њено устане против тога. Милица јој беше мрска и не беше никога на свету ко би јој је могао омилити.

Али она се одупре самој себи први пут у животу. И да би себе боље убедила, поче говорити гласно:

— Што је право — право! Криво седи а право говори!

Па се диже и седе.

— Ја сам крива! Није ни он крив, јер сам га ја одвојила и од ње и од куће, па и од себе! Ја сам дакле све то! И сад ја све то морам и поправити.

Диже се и пође...

Али та искра правде, што овлада њоме један тренутак, утрну на првом кораку. Саможиви осећај опет освоји.

—__А што сам опет и ја крива» Зар сам ја

крива што волим своје детег Зар бих ја била добра