Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 139

и ваљана, и нема јој срца у свету! Ако је ишта слатке крви — она је! Знаш ли шта је: нема жучи — е, она нема! Пази је, чувај је, и она нека тебе пази! О мени више не водите рачуна! Ево, само се ви пазите, ја ћу бити до неба, јер онда ћу знати да ми је Бог опростио!

Па повуче Перу за руку и тутну његову руку у Миличину, па их обоје загрли...

Отвори се небо над њима. Притајена љубав букну пламеном и обујми их као врела крв из отворене ране. Заборавише се патње и боли: та ето и она њега и он њу воли... У добру се човек зла не сећа...

Сад Нера живи срећно. Њен Здравко је прави — здравко. Никоме неда прићи његовој постељици. Ако се насмејеш на дете, она довикује:

— Попљуј га, попљуј га! Не ваља се с малим дететом тако сиграти!

Ако га куд изнесе, ту ћеш видети разнобојне чарапице на ногама, и бело, чисто чело нагарављено да му уроци не би досадили. Ако си добар спавач, мораш макар један конац из свога рубља ишчупати, те метнути Здравку под узглавље да слатко спава.

Перу и Милицу не гледа.

— Шта ме се ви тичете2 Радите како знате: имам ја моју бригу! — рекла би им.

И тако у дугу дану седи крај малише, очекујући један дан кад ће бити најсрећнија, кад ће веровати да јој је Бог опростио, а то је дан кад је мали Здравко буде у очи погледао и кад буду пробрбљала она румена усташца:

— Баба!