Slike iz seoskog života. Sv. 3

вечност о 145

— Побратиме !

Пирну неки јачи ветрић, те му раздува косу на глави; обујми га нека лака дрхтавица, кад чу глас који се из гроба одазва:

— Чујем, побратиме!

— Ја се женим...

— Нек ти је са срећом! — одговори глас из гроба.

— Али сам на речи!...

— Томе сам се и над'о!...

— Треба девер.

— Ја сам девер!

— Свадба је у недељу.

— Добро.

— "Оћемо ли те чекати >

— Не... кад буде време, ја ћу бити тамо!... "Вала ти, што ме ниси заборавио!

И глас умукну.

— Побратиме!

Никаква одговора.

— Побратиме!... побратиме!...

Тајац... Само је ветрић повијао спарушену траву.. Он се подиже; са чела му је цурио зној...

Месец се пењао све више и више, а звезде се оретко осуле, па жмиркају; понека се сасвим. утули, па тек онда блесне новим сјајем, а нека прелети преко неба, хитра као муња, остављајући за собом сјајну пругу...

Он се крете кући. Нека лака дрхтавица тресла му је тело; зуби му цвокоташе, а у глави беше нека забуна као да је пијан...

Кад уђе у кућу, рече оцу, који је крај огњишта седео:

— Доћиће побратим !...

(Освану недеља, дан свадбе. Окупили се кићени сватови. Не можеш око одвојити од оне лепоте, сјаја и богаства!... Све се дигло на ноге