Slike iz seoskog života. Sv. 3
вечност о 145
— Побратиме !
Пирну неки јачи ветрић, те му раздува косу на глави; обујми га нека лака дрхтавица, кад чу глас који се из гроба одазва:
— Чујем, побратиме!
— Ја се женим...
— Нек ти је са срећом! — одговори глас из гроба.
— Али сам на речи!...
— Томе сам се и над'о!...
— Треба девер.
— Ја сам девер!
— Свадба је у недељу.
— Добро.
— "Оћемо ли те чекати >
— Не... кад буде време, ја ћу бити тамо!... "Вала ти, што ме ниси заборавио!
И глас умукну.
— Побратиме!
Никаква одговора.
— Побратиме!... побратиме!...
Тајац... Само је ветрић повијао спарушену траву.. Он се подиже; са чела му је цурио зној...
Месец се пењао све више и више, а звезде се оретко осуле, па жмиркају; понека се сасвим. утули, па тек онда блесне новим сјајем, а нека прелети преко неба, хитра као муња, остављајући за собом сјајну пругу...
Он се крете кући. Нека лака дрхтавица тресла му је тело; зуби му цвокоташе, а у глави беше нека забуна као да је пијан...
Кад уђе у кућу, рече оцу, који је крај огњишта седео:
— Доћиће побратим !...
М
(Освану недеља, дан свадбе. Окупили се кићени сватови. Не можеш око одвојити од оне лепоте, сјаја и богаства!... Све се дигло на ноге
10