Slike iz seoskog života. Sv. 3, page 89

ЧУДАН ЧОВЕК 69

53

— Јеси живе — трже ме неко.

Ја погледах: Марко.

— Жив сам.

= Што нас вратише»2

= Не знам.

Куршуми су још долетали, али хладнији: чујеш како лупи о земљу и видиш како одскаче као каменица.

— А шта ће с овим људима» — упита Марко показујући овде-онде по неког рањеника.

= Не знам.

— Јаој, браћо, понесите ме! — јекну неко баш поред нас.

Тргосмо очи — Милисав.

— А гле! рече Марко. — Зар си рањенг

— Јесам! Не дајте, по Богу, да ме Турци жива исеку!

=— Где си рањено

У ногу. Довде се некако довукох, али даље не могу!

= Није вајде, ваља га понети! — рече Марко.

Па приђе и диже га као курјак јагње.

— Где ли је завојиште» — упита ме.

— Ко би то сад знаог Видиш да беже на све стране.

— Онда, ја њега носим у логор.

Ја се упутих за њима. Дође ми некако чудно. Да ли је Марко заборавио онај ударац ножем»>.. Милисав на једанпут зајаука.

— Да те нисам увредиог — упита Марко и застаде.

= Ниси, ниси!

Он наже што је брже могао, једва сам га сустизао. Дођосмо до превијалишта. Ту нађосмо и наше, некако их командир опет искупио.

Марко ми рече да га очекнем, па предаде Милисава болничарима.