Slike iz seoskog života. Sv. 3, page 90

70 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Стани, Марко! — рече Милисав и обли се сузама.

=— Шта ћеш»

— Хвала ти!

— Мани то јако!

— Ја сам грешан пред тобом!..

— Нека Бог да да ти оздравиш, па ћеш имати кад откајати! :

И вратисмо се опет у борбу.

Прође прилично времена од тог доба. Свршио се и други рат, и ми се опет прихватисмо плугаи мотике.

Једнога јутра пошао ја на воденицу, па кад сам био у Подинама сретнем Милисава. Пуна кола врећа, а он сав крвав.

Ја скочих с кола.

— Шта је морег Што си такиг

— Уби ме Марко...

— Каки Марког!

— Марко! Зар не знаш Маркаг.. Срете ме малочас, устави ми коње, скиде левчу с мојих рођених кола, па уби!.. !

— Па, Бог те видео, зар се нисте помирили

— Каки помирилиг Он вели: „Оно је било у рату, онда смо били браћа. И да те је само ко прстом такнуо— ја бих га убио!.. А сад— вели реда је да раскусурамо“.

— Је ли те много изудараор

— Много! Памтићу док сам жив! Бољи ми календар не треба!

= Пар

— Па ништа! Пошто оломи моју рођену левчу о ме, онда рече: „Сад се можемо и пољубити“.

— И пољубити2!

— Ја! МИ пољубисмо се. Сад смо побратими,

Ја се прекрстих. -