Slovenačka

108 ФРАН КИДРИЧ

бити Похлин. Тако је, ето, створена подлога за здрав даљи развој.

У то доба снажне препородитељске делатности пружио је Дев Крањцима п први штампани словеначки алманах световних песама: Лисанице (1779––81., последње годиште за 1782. остало је у рукопису), на коме су суделовали поред Дева бар још шест писаца: Похлин, Михелич, Водник, Наглич, Едлинг (немачки) п неки Б. Е. можда „барон Еделштајн“, дакле Цојс. Друштво је хтело, без сумње, да у првом реду даде препородитељеки доказ: како немају право они, који мисле да словеначки језик не може бити изражајно средство и за световну поезију. При том су подлегли барокном укусу васпитања и били су уверени о успеху, ако одреде себи као узор поезију признатог бечког алманаха. Књижевно и уметнички тај доказ није успео. Садржина је прилично многострана, али је нереална. Нарочито је морао бити незадовољан у томе погледу књижевно образовани ондашњи рационалиста, који је захтевао од поезије да има нешто и за „просвећивање сељака“; у сва три штампана годишта, напме, био је једини Водников „Задовољни Крањац“, који је у том погледу садржином и тоном могао доћи у обзир. Али упркос свих својих слабости ипак су Лисанице у препородном процесу биле читав књижевни догађај, који нису презирали ни развијенији укуси, какве имађаху Линхарт, Едлинг и Цојс и туђинац Бенедикт Фр. Херман.

Из сличвих мотива као Похлиновци, око 1779. почели су неговати словеначку световну верзификацију и Лаврин, Јапељ и Цоје. Једини је Волкмер, чије песме у Крањској нису биле у евиденцији, свакако имао јасну тенденцију, да у првом реду песмама поучава и просвећује сељака.

Нарочиту важност за даљи развој световне песме добила је реформа црквене песме, коју је почео Јапељ. За питање прозодичнога начела била