Slovenačka

СТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 109

је у Писаницама п у припремама црквене реформиране песмарице већ дата основа здравом решењу, узимањем у обзир нагласка и бројења слогова. Понегде су се ти први препородитељски песници држали још античких строфа, али у главном је побеђивала модерна строфа са римом.

Тежња препородитеља, да докажу подобност словеначког језпка за свестрану књижевну употребу, већ је у то доба актуализирала питање словеначких позоришних текстова. Прве су створили Дев, Цојс и Јапељ. Цојсови преводи појединих арија су заиста и певани на талијанским представама у Љубљани и имали су велики успех.

Најпосле, почело се јавно писати и о словеначкој народној песми. С почетка се то чинило само да се докаже, како и Словенци имају такво песништво, а не да оно постане потетрек и књижевни узор.

Поједини словеначки препородитељи су већ почели свесно тражити и лични додир са другим Словенима: Кумердеј н. пр. 1780—81. када је послао свој „Спис о језикознанству Словена и Руса“ царској руској академији у Петроград. Кумердеј и Јапељ су се одазвали и позиву руске академије да дају прилоге за универсални речник.

Реформе цензуре књига само су у терезијанско доба, 1778 —81., погодно утицале на словеначку књигу, док је, међутим, нови закон о штампи од дне 11. јуна 1781. који је скоро дозвољавао елободу штампе и увоз књига, али тражио по два рукописа и подношење свих важних ствари бечкој цензури, због тих својих одредаба, очигледно спречавао „славистичку“ штампу међу Словенцима.

Термин за језик и за народ био је препородитељима обично онај израз, који се употребљавао у том смислу у дотичној културној околини: дакле за не штајерске и прекомурске писце „Словенец“ „словенски“ (словеначки), односно, ако су говорили или писали немачки, израз „Мпде“