Slovenačka

110 ФРАН КИДРИЧ

— „мпфвећ“, а за остале покрајинско име „Крањец“ — „крањски“. Као што је н. пр. Хасл, „Словенец“ из цељскога окружја, 1770. изузетно свој језик називао „крањски“, тако су већ и неки крањски препородитељи почели размишљати о неприкладности „крањскога“ имена и употребљавати понегде и израз „словенски“, на пр. Јапељ, Лаврин, а и Похлин. Још већу тешкоћу је стварала потреба посебног израза за словенску целину, као и тражење одговарајућег термина за поједине словенске народе: органска форма, која би имала значити род, наиме: Словен — Словенец —- словенски, била је код њих већ врста, а домаћа терминологија појединих словенских народа још им је била слабо позната. Кумердеј је написао 28. маја 1779. за оперозе ове велике речи, које би силно одјекнуле, да су тада изашле и у штампи: „Господо! Дошао је згодан тренутак, када нема више узрока срамити се, кад се говори крањски... Народ, ив кога произлазимо, најпрезренији је у такозваном изображеном свету; само пресјајна дела наше рођене браће Руса могу то презирање донекле задржавати“.

Идућих година (1785. до средине 1789.) извршило се у администрацији словеначког подручја им у личним односима препородитеља много штошта, што за процес препорода није могло остати без утицаја. Тако је Едлинг отишао 1783. за губернијалног саветника и школског референта у нову заједничку губернију у Градац; Похлин је 1784. отишао у Беч, а Водник 1784. на село за капелана. Даље су отишли: Кумердеј, за окружног школског комесара у Цеље (1786.); Јапељ на Јежицу (1787.); Хаке у Галицију. Уређење граница разних бискупија, које је добило важност већим делом 1. јуна 1787., помагало је „крањској“ писмености, а у Корушкој и Штајерској било је то од користи језичнокултурној концентрацији по окружјима.

Цоје се све изразитије развијао у славистичког мецену и познаваоца. Он је већ 28. фебруара