Slovenačka

112 ФРАН КИДРИЧ

љански домицил, остао је „сва покретна сила“ круга „слависта“, који су сачињавали: Линхарт, од 1798. секретар земаљског главарства, а 1795. већ покојник; Кумердеј, који се 1798. вратио у Љубљану као окружни школски комесар; Јапељ, ма да се са Јежице 1795. преселио за жупника и декана у Накло, и Водник, који је из Рибнице 1792. дошао у Копривник, где га је Цојс опет задобио за „славистику“, и помагао му, да је јуна 1796 дошао Св. Јакобу у Љубљану за капелана, а у јесен 1798. постао професор на гимназији; и други.

Међу новим Крањцима, који су 1789—1800. писањем показали, да се не стиде матерњег језика, били су: присташа „монашког“ правца Михаел Хофман; јанзенисти Јанез Траун, Јожеф Шерињар, Модест Шрај; Јожеф Рихар и Матевж Волф; љубљански лечник Винценц Керн и камнички учитељ Павел Кнобел. И више Некрањаца је почело у времену 1789 —1800. први пут сарађивати на словеначким реперторијима: у Корушкој, у кршкој бискупији, народни песници Миха Андреаш, ткалац и Андреј Шустер Дробозњак, сељак; у цељском окружју Михаел Загајшек, жупник у Калобју, Голичник, жупник у Грижима и т. д.; у Солнограду Валентин Станич из Горице, који је још студирао. У мариборском окружју се је Волкмеру и Плохлу придружио Андреј Каучич, од 1785. мариборски жупник, уједно 1786—94. тимназиски управитељ. Изгледа још, да је међу источноштајерским ђацима у Грацу било већ више таквих, који су се занимали за рад „слависта“. Научна „славистика“ на немачком језику 06рађивала се под Цојсовим вођством, нарочито после 1789. године, управо са нервозом, која се да објаснити само важношћу, што се придавала филолошким помоћним средствима у њиховој препородитељској идеологији. Граматика, словеначкога језика и утврђивање његова фонда