Slovenačka

СТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 15

обзир, још и у вези са својим просветитељским програмом. У тој се вези нарочито види, да је други словеначки ментор био, пстина, књижевно образованији од првога, од Похлина, али да је, поред свих савремених нових девиза, остао веран ученик старе рационалистичке класичне поетике : када говори о „пучком тону“, он мисли пре свега на захтев, да песник мора имати обвира о „потреби пука“ и неговати поезију као средство просвећивања. Тадашњем стању словеначке поезије“ био је такав ментор врло погодан. Уз то је прихватио и здраво метричко начело (по нагласку). Од Цојеових превода за позориште 1789 —1800. није се ништа сачувало, али свакако пада у то доба његов превод Биргерове „Леноре“, који је остао у рукопису. Линхарт је доказао, да би могао постати врло спретан словеначки стихотворац. Али главни песник по Цојсовоме програму постао је Водник. Његове малобројне песме из 1789—1800. даду се све довести у везу са Цојсовим „пучким тоном“ А што је сам више студирао „виже“, народне песмице, које му је 1794. послао Цоје и које је и сам почео скупљати, тим радије је и сам певао у метру тих поскочица, позајмљених од Немаца. Песме изван Цојсовога круга нису се могле мерпти са Водниковим.

Поред тога су од Цојсових „слависта“ суделовали још увек при осталим реперторијима: Јапељ, Кумердеј, Линхарт и Водник. Изван Цојса и његовога круга остали су црквени реперторији старога типа, који се умножише још побожном „Историјом св. Генофеве“ (оно 1800.). Ова је књига са Водниковим „забавним пригодама“ у „Великој пратици“ и Новицама представљала једини тип словеначке приповедачке забавне прозе. Сем тога постоје празноверни апокрифи, који су постајали у Корушкој, те школски и црквени реперториј прекомурских протестаната, који се нарочито тих година вредно богатио.

За расправљање питања о настави словенач-

8