Slovenačka

ОТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 19

мери. Али, у Цојсовом колу била су веома различита ехватања и о старости и о животу ио вредности словеначких народних песама. Цојс и Копитар је, на пример, нису ценили тако високо као Водник и Зупанчич. Али, вреди истаћи, да је ипак тада објављен и први словеначки текст (1806. и 1807. Водникова редакција песама о Пегаму и Ламбергеру, заједно са Зупанчичевим преводом).

Водникова је поезија остала до душе у тесном оквиру ПЦојсовога учења, али је постајала искренија. Тих година настале су међу Словенцима : прве добре басне; прва ода у славу величанствености природе, препуна унутрашње радости (Вершац) први преводи грчких „анакреонтика“; први лирски стихови, који су долазили из безбрижне душе, мада су били позајмљивани и од грчких „анакреонтика“, „Стари певче, не бој се певати“. Можда на Цојсов потстрек издао је Водник 1806. „Песме за пробу“, прву своју збирку, којом је словеначка повзија достојно представљена.

За словеначку верзификацију је била особито плодна, година 1809. са својом ерганизацијом аустриских земаљских домобранаца, којима су посебне песме посветили аустриско-немачки песници. Знак је политичке увиђавности владе, а и напретка словеначког препорода, што су сами владини кругови фебруара 1809. почели тражити словеначке приређиваче домобранских песама. Превађали су и приређивали домобранске песме: Водник, Алич, Липолд, Примиц, и свакако још неки. Штампане су бар четири збирке: Водникова, Липолдова (или Аличева 2), Грундтнерова и Цветкова.

Током година 1809—13. необично је снажно напредовала идеологија и популаризација словеначкога препорода. Међу главним разлозима за то јесу спољашњи моменти: долазак Француза, који су 20. маја 1809. посели Љубљану, а у миру од 14.