Slovenačka

120 _ ФРАН КИДРИЧ

октобра 1809. добили и сву Крањску, бељачко окружје у Корушкој, те сву Приморску, дакле преко половине словеначког подручја. Затим је био од значаја утицај немачке романтике у Бечу, коју су Фридрих Шлегел и други досељени конвертити око 1810. почели тако рећи „службено уводити“; и коначно публицистика Јернеја Копитара, који је у Бечу 1810. постао цензор за словенске и грчке књиге, а затим још и чиновник дворске књижнице, те се развио у врло активног сарадника бечких научних и књижевних органа.

Французи су у Наполеоновој Илирији, истина, пропагирали француски језик као службени, високошколски и друштвени језик, али су из политичких разлога радо гледали размах словенскога родољубља својих „Илира“, те су хтели, да сеу основним школама и гимназијама настава врши на словеначком, а самоу лицејима и централним школама на француском односно талијанском. Премда словеначки препород још није био довољно консолидован и популаризован, да би могао у целини искористити ту повољну ситуацију, морала, би већ сама теорија постати за њ непроцењива позитивна вредност.

„Романтичке девизе су почеле долазити на словеначко подручје у приметној множини тек после 1808. када се романтика запарила у Бечу, где је Фридрих Шлегел 1810. почео издавати

„Озђеггетећ већег Веођасћђег“, а 1812. „Пешћвсћев Мизеши“, те изрекао 1818. велике речи о праву сваког народа, да има своју посебну књижевност.

У самој Илирији су се словеначки препородитељи 1809—18. нашли пред новим могућностима и пред новим задацима. Цојса су личне околности спречавале, те нову политичку ситуацију није просуђивао кроз препородитељску призму, а исто тако није то чинило пи више других препородитеља.

Међу препородитељима их је било више, који су поздравили Французе: Балант (управитељ цен-

~