Slovenačka

122 ФРАН КИДРИЧ

превео је Водник Коцебуове „КЈеђиггег“, „Маломешчане“, али је та ствар остала у рукопису, а није се ни представљала. Исто је тако значајно, да препородитељи ни сада не само да нису покушавали да опет покрену какав словеначки часопис, него се ни за то нису побринулп, да би нови службени лист „Тејботарће отсје!“ (1810—13.), који је доносио, поред француских, и чланке на немачком, талијанском и „илирском“ језику, имао бар толико словеначких прилога, колико у исто време целовачки немачки лист. Водник је, можда, тих година бележио какву народну песму или прерадио коју старију. Поред тога, испевао је 1811. Илирију оживљену, прву словеначку народну химну, која несумњиво надмаша све, што су написали и он и други „Илири“. Словеначка манифестација, којој је Наполеон скинуо немачке споне, доживела је у Водниковој Илирији оживљеној свој врхунац, јер је тада словеначки елеменат први пут славио своје ослобођење. У латинском преводу Водник је тада, исто први пут, употребио геотрафски термин „Словенија“, који му је, истина, означавао „Илирију“, али и земљу свих Словена. Тај се термин после лако пренео и на „врсту“ „Словенец“. Под утицајем Примицових писама, а можда и Копитарове употребе, почео је Водник 1818. немачки израз за „Словенца“ „уп већ“ осећати као увреду, и место тога употребљавати нови израз „ЧТозгепвећ“.

И код Словенаца изван Илирије су се у то доба, под утицајем примера из Илирије и Копитарове п Примицове делатности, мењала схватања у језичној политици владе и множили се препородитељи. Аустриска влада је прво, око 1810., одлучила, да се за основне школе на селима у словеначком делу Штајерске, а можда и аустриске Корушке, приреде немачко-словеначки уџбеници, и некако у исто време је на Примицову иницијативу почела и озбиљно расправљати о катедри словеначког језика на лицеју у Грацу, коју је Копитаровим заузима-