Slovenačka

СТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 128

њем 19. фебруара 1812. добио сам Примиц. У Цеље је 1809. дошао за професора Зупанчич, а у Грацу је Примиц био сјајан агитатор, који је још у пролеће 1810. био окупио око себе 15 богослова и философа. Они су се под његовим вођством састајали трипут недељно, читали Копитарову граматику и вежбали се у матерњем језику. Примиц је агитовао и по селима, читао је штајерском свештенству Водникову „Илирију“ и т.д. Радило се ревносно на речнику и грамитици, развијала се популарна поука, неговала се народна мистика, а нарочито световна поезија (Јарник, Алвиан, Примиц, Модрињак и т. д.Ј. На часопис, до душе, нису више мислили, него су се почели служити новим немачким листовима у Целовцу, (Салта), п у Грацу (Пег Аштегквате). Нарочито је реван био Јарник, који је у целовачком листу објавио читав низ песама. Јарник у листу „Сатића“ а Примиц у „Аштегкзате“ објавили су 1812. из посебних националних разлога Хердерове изводе о Словенима.

После заласка плирске звезде (септембра 1818.) суђено је било Воднику и Цојсу само још неколико година (1814.—19.). Обојица су их преживљавали у тешким приликама: Цоје због свог финансиског пропадања, а Водник, што је због чланства, у француској ложи изгубио службу под Аустријанцима, те остао само са малом пенсијом“

Од старих Цојсових планова рад на граматици, речнику, часопису и т. д. није се кретао напред; за позориште је радио једини Шустер, који је 1818. у Корушкој приредио једно „приказање“, а можда још и друге какве верске игре. Водник, који је покушавао да поправи своје франкофилство, није више могао успети са стиховима. Станич није имао амбиција; а Весел, који је 1818. објавио први словеначки сонет, опет је умукнуо. Цојс је ипак доживео још и један успех, који је, међутим, био понижење за Водника. Док се у Грацу ради Примицове болести више година није предавало сло-