Slovenačka

124 ФРАН КИДРИЧ

веначки, у Љубљани је 1817. створена катедра за словеначки језик, облигатна за богослове, а приступачна и за друге, али та катедра није дата Воднику, већ Метелку.

Стара генерација и њен програм, који је познавао књижевну уметност само у служби просвете, беше се исцрпла; последњи представници прве генерације препородитеља изумирали су полагано. Са Водником и Цојсом (1819.) нестало је оне двојице, који су целом том добу дали своје обележје, а они, који су још преостали из прве генерације, нису ништа више значили. (Примац је 1818. полудео, а умро је 1828).

Правих књижевних вредности оставила је та прва генерација словеначких препородитеља у току од педесет година врло мало (Линхартове комедије и нешто Водникових песама). Али је створила услове, да се књижевност могла даље развијати.

Песништшво. Док међу 88 препородитеља, који су писали словеначки у Цојсово доба и који су преживели Водника, није било ниједног, који би имао у програму и словеначки позоришни репертоар или словеначку приповедачку прозу, дотле је међу њима бар њих 10, који су писали словеначке световне стихове.

Наследницима Цојсовим и Водниковим наметало се више потребних задатака. Требало је да се изведу: популаризација препородне идеологије међу интелптенцијом; сузбијање традиција старе језичне културе, које нису биле у складу са напретком препорода; утврђивање књижевног језика, и правописа, п окупљање евих покрајина под окриљем једне књижевности; скупљање народних пе"сама; естетско усавршавање језика, да би постао способан за изражавање евих слојева; уметничка дела, која би заслуживала признање савремене критике, те помагала да се привуче интелигенција у словеначку језично-културну сферу.

Првих година после Водникове смрти (1820-29.)