Slovenačka

126 ФРАН КИДРИЧ

нифестација за слободну уметност и лирику са еротичном садржином. Сломшек је 1838. тихо цемонстрирао са збирком „Песме познате по Корушкој и Штајерској“, коју је на његову иницијативу издао целовеки професор Ахацел, узимајући у обзир при избору све генерације корушких и штајерских песника. Вразово коло би се свакако одазвало у другом правцу, али нису могли да нађу себи орган. Словеначко свештенство обају струја, јанзенитске као и монашко-римске, ивузевши неколико амбициозних књижевника међу њима, ценило је поезију само са моралног гледишта, те еротичну садржину одбијало, ако не уопште, а оно бар за словеначку књижевност. Штајерски „азбучни рат“ (1817—88.) није имао нарочитих последица за поезију. 183288. Мурко је у својој граматици и речнику одбио нове правописе у корист старе бохоричице, али су млади препородитељи стали увађати нови чешкоилирски правопис (1888. у писмима, а 1838. већ и у штампи). У Крањској је веза са „азбучним ратом“ (1881—84.) комплицирала ствар. Када су се главни „Чбеличари“, међу њима јанзенист Зупан, изјавили против правописа јанзенисте Метелка а за стару бохоричицу, јанвенисти су своје неповерење према Чбелици претворили у прави гњев.

Словеначка приповедачка проза, којој се 1:30. почео утирати пут преводима из Криштофа Шмида, добила је 1836. првог домаћег представника у Цивлеровој „Срећи у несрећи“, где је тадашњи жупник у Вишњој Гори дао, истина, мало типично словеначког, али је зато показао одличну способност да забавља припрости и радознали пук.

Деценија 1837—47. протекла је у обрачунавању између словеначког програма, који су санкционисали обзири на прошлост и садашњост и илирске концепције, која је хтела да словеначком језику дозволи највише тек црквени и популарностручни реперториј. Када су Словенци 1843. са Новицама коначно опет добили часопис, борба је