Slovenačka

ОТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 127

ускоро била решена у корист словеначког програма. Уредник Блајвајс је примио до душе ускоро чешкоилирски правопис, али је одлучно одбио напуштање словеначког језика. Илирски покрет, који је, истина, ослабио словеначку стваралачку енергију, на другој је страни много допринео ширењу народне свести, нарочито међу омладином.

У тој атмосфери, када се због панславизма и илиризма ширила језично-културна нејасност, када је у истини био потребан моћан политички гласник, а у школи се развијало одушевљење за Шилера, губио се помало смисао за високу уметност Прешернову. Када се 1944. у Новицама песмом „Словенија цесару Фердинанду“ опет огласио Весел — Косески, који је, после свог првог словеначког сонета, ћутао читавих двадесет и шест година, тај стихотворац са бомбастичном реториком, који је мрзео еротику, а знао подвући политичку и побожну ноту, преко ноћ постаде љубимац огромне већине словеначке публике. Публика се са уживањем предавала његовом ритму, а када га није разумела приписивала је то свом незнању, а не песниковој неспособности.

У Прешерну је поезија словеначка добила предетавника који је био на европској висиви. Полако су се јачали услови и за друге гране књижевности. Народне песме скупљало је већ више људи; а две збирке су биле и штампане (1838. Вразова, 1889—44. Кориткова). На позориште су мислили међу другима Прешерен, Смоле, Малавашич. У Новицама, које су давале скроман простор и лепој књижевности, имали су Словенци први орган, који је привукао на сарадњу Словенце свих покрајина, изувевши Прекомурце, те много припомогао стварању јединственог књижевног језика. Сломшекову намеру (још из 1845.), да се створи друштво за издавање словеначких књига, влада је, истина, спречила, али је Сломшек следеће године са својим Мрвицама установио први словеначки