Slovenačka

130 ФРАН КИДРИЧ

постала велика љубав и надахнула му најлепше песме, верила се октобра 1838. и 28. У 1889. удала се за другога. Ана Јеловшек, лепа али необразована шваља, која је у мају 1887. као четрнаестогодишње девојче почела на се обраћати пажњу тридесетседмогодишњег песника, родила му је, истина, 1889—42. три детета, која је Прешерен признао на самртној постељи, али она никад није могла одушевити његово поетско стварање.

Прешерен је био чиста уметничка природа без смисла за практичност; без предрасуда, суверено презирући сваку конвенционалност; волећи личну слободу изнад свега; наклоњен скепси. Свакако је већ у бечким годинама у срцу престао бити позитиван католик, а уједно је омрзнуо и сваку политичку тиранију и све њене изданке. Поред момената, када је, поводом тешких емртних губитака, могао сматрати сретнима оне, који су веровали у живот и с оне стране гроба, он је остао „слободни дух“ и у опозицији против супранатуралистичког ехватања и против важних установа званичне цркве.

Прешерен није певао ни из каквих препородитељских или морализаторских мотива, него из чисте уметничке радости стварања. Његов бол због необичне језично-културне разлике еловеначког подручја био је дубок и искрен, али, и поред своје велике вере у свемоћ нове световне поезије, која би требала да привуче домаћу интелигенцију, Прешерен је ипак омаловажавао много што-шта, што је другим препородитељима с правом изгледало важно и актуелно. Он уопште није био организатор или борац за остварење већ актуелних практичних пштања словеначко-препородитељске идеологије, па је, на пример, и словеначка писма писао само изузетно својима, или пак Чеху Челаковском на његову изричну молбу, а никад својим словеначким интелигентним кореспондентима. Исто тако, није могао веровати ни у могућност, да би се сло-