Slovenačka

СТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 131

ари

веначки језик увео у надлештва. Примамљивост лаког изражавања на немачком језику, у ком га је васпитала школа, изазвала га је чак, да, из уметничке потребе, испева више немачких песама него што је то било у складу са тадашњим стањем словеначког препорода. Ти и такви моменти су били равлог, што се препородитељски представници млађе генерације нису на њему зауставили, када су требали и тражили политичког организатора.

Властита жеља и прилике дали су му могућност да непосредно позна већину главних европских књижевности. У школи је уз матерњи словеначки научио, поред класичних језика, још и немачки, француски и талијански, а доцније је научио енглески и шпањолски, те 1887—9. од конфинираног Пољака Коритка и пољски. Књижевно се васпитавао 1817—20. у не баш тесној вези са естетом 'Чопом, 1821—8. сам, а од 1828—85. уз интензивно менторство Чопово. Већ у бечко време се задубио у штиво старих грчких и латинских писаца, старијих талијанских и модерних романтичарских немачких писаца и немачке народне поезије; после 1828. се дигао, помоћу Чопове библиотеке, на врхунац европске књижевно-естетске образованости. Увек је тежио да продуби познавање књижевних лепота и да утанча свој укус а никад није волео механичко аплицирање, мада му је много што-шта остало у памћењу, нарочито из читања Петрарке. И у односу према ментору Чопу остао је увек суверени уметник.

Свака његова песма, која је била писана са књижевном амбицијом, јесте поетски обик личног доживљаја, или личне националне ствари, па било да пише по Валвазору баладу „Поводњи мож“ (Подводни човек“), или елегију „Опроштај са младошћу“, или литерарне сатире „Нова писарија“, „Стршљени“, „Глосва“ и т.д, или љубавна „Газеле“, „Сонете несреће“, „Сонетни венац“, т.ј. потенциран сонет са акростихом „Примицовој Јулији“, „Струнама“ или