Slovenačka

138 ИВАН ГРАФЕНАУЕР

неоригиналним и језички анархистичким песмама очаравао јавност, која га је, са Блајвајсом, уздизала као објективног (идејног) песника изнад субјективног (осећајног) Прешерна. Он је моћно утицао и на младе песнике, и требало је времена док су се освестили и полако пошли из његова патоса и језичне самовоље за једноставношћу народне песме и за једрином Прешерновом.

Скромније су ушли из круга Ловица међу младо друштво Франчишек Свешличич (рођен 1814. у Идрији, умро као пенз. жупник 1881. у Љубљани), који је формирао у Прешерновој дикцији животно-философска п народно-историска размишљања; и Мирослав Вилхар (рођен 1818. у Планини, умро као вастелин 1871. на Калцу), који је певао и компоновао у народном стилу љупке друштвене попевке („Песме“, 1852., 1860.) и писао мелодрамске и драмске покушаје.

Први је плод нове књижевности била политичка лирика, која је славила нову слободу, народност и словенско братство; увели су је, по узору старога Косеског и Илира, правници, доцнији адвокати и политичари Ловро Томан (рођен 1827. у Каменој Горици, умро 1870. у Родауну крај Беча; „Гласи домородни“, 1849) и Радослав Разлаг (рођен 1826. у Радославцима крај Љутомера, умро 1880. у Брежицама ; забаван зборник „Зора“, 1852-8., „Песмарица“, 1863.). Међу осталим лиричарима морају се споменути: сарадник омладинског Ведежа Фран Јериша (1829 —55.), прва словеначка песникиња Фани Хаусманова (1818. или 1819—58.), и нарочито Фран Цегнар (рођен 1826, код Светог Духа близу Шкофје Локе, умро као пенз. поштански чиновник 1891. у Трсту), који се у школи словенске народне поезије подигао до сразмерно високе формалне уметности („Песме“, 1860.) и нарочито се прославио преводима Шилерових трагедија („Марија Стуарт“, 1861.; „Виљем Тел“, 1862. „Валенштајн“, 1866.). Повајвише приповедном песништву се посветио доцнији нау-