Slovenačka

НОВИЈА КЊИЖЕВНОСТ 141

реалци п гимназији и заслужни писац наставних и помоћних књига за словеначки језик, умро 1869. у Целовцу). Он је већ уређивао листове Словенска Бчела п Гласник словенскега словсшва, али су се тек листу Словенски гласник довољно одазвали књижевници и јавност; поред овога је основао и књижницу, „Цвеће из домаћих и туђих лугова“, апомагао је и да се реформише Дружба св, Мохорја (1860.), која се почела лепо развијати (године 1859, имала је 268 члана, год. 1860. 1116, год. 1870. 16175. 1918. 90512, а год. 1926 и иза поделе словеначке земље, још увек има 46189). У тим се књижевним предузећима тек развила нова словеначка књижевност, нарочито приповедачка, као што је желела омладина још године 1848. Друговало је при томе с Левстиком једно друштванце бивших љубљанских осмошколаца које се окупљало год. 1854—565. око рукописног листа Вежбе.

Најзнатнији међу њима је песник Симон јенко. Родио се 1885. на Подречи код Мавчича, свршио гимназију у Новом Месту и Љубљани (1855.), студирао богословију у Целовцу, философију и доцније (1857 —61.) права у Бечу. Био је домаћи учитељ у Бечу, од 1864. нотарски и адвокатски приправник у Крању и Камнику; умро је 1869. у Крању. „Скупљене списе“ издао му је Глонар 1921. Својом меланхоличном поезијом расположења, која је тек после Левстикових почетака уведена у наше песништво, и неусиљеном мелодиком стиха, стеченом ·од народне песме и Хајнеа, Јенко је био један од најутицајнијих словеначких лиричара уопште, („Песме“, 1864.); написао је и нешто приповедака, а међу "њима и прву карактерну новелу у нашој књижевности, „Јепрски учитељ“, 1858.

Од његових другова био је Фран Ерјавец (рођен 1884. у Љубљани, професор у Загребу и Горици; умро 1887. у Горици) најбољи од старијих словеначких популарно-научних прозаика као природописац и путописац, а и знаменит приповедач,