Slovenačka

НОВИЈА КЊИЖЕВНОСТ 148

план, објављен у „Путовању из Литије до Чатежа“; али је при томе доспео, преко романтичког реали“ зма својих историских приповедака, у којима су се здружили са конвенционално-романтичном грађом младоевропски демократизам и родољубива идеја, која је наглашавала врлине домаћег грађанства и сељаштва у борби са племићском и туђинском насилношћу и поквареношћу, — до почетака поетског реализма у сеоским приповеткама. Он је постао прави мајстор у цртању пука и његових људи, нарочито сеоских оригинала, Поред многобројних приповедака, историских и савремених, (најбоља је „Суседов син“, 1868.), написао је низ првих словенач“ ких романа („Десети брат“, 1866.), и две исто тако прве словеначке трагедије („Тугомер“, 1876.). Јурчич је још и данас народу најмилији приповедач. Добио је ускоро и подражаваоце (Јоже Подмилшак, 1845 —74. и други).

Приповеци су тежили и песници Гласникова круга. Они су желели створити словеначки еп, но, као и њихови претходници, без успеха; тако Антон Умек (1838—71.), Грегор Крек (доцнији слависта, 1840—1905.), Јанез Билц (1889—1906.); још најбоље је успео М. Ваљавца романтични еп („Зора и Сунца“).

Критику су основали у Гласнику, поред Левстика нарочито Јурчич и /осип Стритар, који је својом критиком о Косеском изазвао борбу младословеначке књижевности са старословенцима и њиховим културним самодршцем Блајвајсом, због чега је Гласник морао престати.

Поред целовачког књижевног средишта у Гласниково доба Љубљана није баш имала много важ“ ности, мада су тамо излазиле још увек Блајвајсове Повице и мада се основала тамо и Словенска Матица (1868.), која је доцније постала једна од најважнијих књижевних установа словеначких. и то баш због заосталости старословеначког Блајвајсовог друштва.