Slovenačka

144 ИВАН ГРАФЕНАУЕР

Од научних струка и остале прозе највише се у то доба радила филологија. Фран Миклошич (рођен 1818. у Радомершчаку код ЈБутомера, умро као университетски професор и академик у Бечу, 1891.) није био само мајстор славистике, него је утицао и на то, да се словеначки књижевни језик у току тих деценија знатно уједначио. Помагао му је при том Илирац и Свесловен Матија Мајар (рођен 1809. у Горичама код Зиље у Корушкој, умро као пенз. жупник 1892. у Прагу). Иначе се, осим побожне књижевности, обрађивала највише историја, путопис, етнографија и економија; а марљиво се скупљало и објављивало народно благо.

Доба романшичког идеализма и песничког реализма. Године 1866. удружили су се Јурчич, Стритар и Левстик, те су издали у збирци Класје као прву (и једину) свеску ново издање Прешернових „Песама“ са славним Стритаровим биографским и естетско-критичким уводом. Године 1867. добило је књижевно друштво Стритарово и Јурчичево у Бечу одлучан утицај на уредништво Словенскога Гласника, а почетком године 1868. су се опет удружили Јурчич, Стритар п Левстик за издавање белетристичног алманаха Младица, и то управ онда, када је ускоро, због знамените Стритарове критике о Косеском, морао престати Јанежичев Гласник. За њим је дошао после годину дана, и његов душевни отац. Године 1870. почео је Стритар издавати у Бечу нов књижевни лист Звоно, и мада је већ крајем године престао и тек се 1876. опет обновио, с њим сеу ствари почело ново доба словеначке књижевности. Иако је, међутим, почео излазити у Марибору белетристично-научни лист Зора, преселило се ипак књижевно вођство Словенаца за десет година у Беч. Тек 1881. године, када је, место Стритаровога евона, основан /ЛБубљански вон, враћено је то вођство, после дугог прекида, поново у Љубљану, и то отада за увек.

Према Бечу Марибор није, са Трстењаковом и