Slovenačka

НОВИЈА КЊИЖЕВНОСТ 145

Пајковом Зором (1872—78.), могао доћи до значаја, исто као ни Целовац са Крековим, Трстењаковим и Скетовим Кресом (1881—86.). Били су културно и језично сувише перифериски, па је природно средиште народа привукло брзо периферију к себи. У погледу популарне књижевности имала је главну реч још увек целовачка „Дружба св. Мохорја“, која је стално напредовала и издавала све до год. 1878. још од Јанежича основани забавни и поучни лист за словеначки пук, звани Беседник.

Значајне су црте новога доба, што су се са напредујућим спровођењем школске обавезе и са развијањем писмености словеначке књиге почеле све више ширити и међу прости свет, коме је читање постајало пријатна утеха. Словеначки живаљ, са неодољивом истрајношћу, све је дубље продирао међу дотада још немачки васпитано иу већини и немачки орпентисано грађанство и интелигенцију словеначког порекла. Због тога се почело Словенство и све одређеније диференцирати у погледу социјалних прилика и политичких и световних погледа. Било је то доба, кад је напредни грађански либерализам, који је већ дуго владао међу другим европским народима, почео долазити до значаја и међу Словенцима и стао улазити у политичку и културну борбу са тада већином још консервативним и верски и црквено орпентисаним слојевима, па се на послетку почела и социјална борба са словеначком социјалном демократијом на једној, и хришћанским социјализмом на другој страни.

Тај развој се јављао и у књижевности, како развијањем разних, Словенцима још нових књижевних и научних грана, тако и у све већој садржајној и идејној диференцијацији књижевних дела. У главном су долавиле до израза две књижевне струје, у почетку једна поред друге, а доцније у тихој, али све одлучнијој борби; новоромантички

Оловеаачка, 10