Slovenačka

НОВИЈА КЊИЖЕВНОСТ 147

приповедач Отритар није био баш оригиналан (као драматичар је сасвим незнатан), него је само уводио у европским књижевностима већ одомаћене правце и код нас; тако у лирици и естетици песимизам, у приповеци осећајну новелу и међу романима вертеријаде („Зорин“, 1870.), векфилијаде („Господ миродолски“, 1876.), мињонијаде („Росана“, 1877.); али је изненађивао својим европеизмом, блиставим обликом и духовитом речју. Те врлине су одликовале нарочито његове складне књижевне, естетске и културне „Разговоре“, којима је поучавао млади књижевнички нараштај, и његове сатиричне песме, којима је обрачунавао са књижевним и културно-политичким противницима („Бечки сонети“, „Прешернова писма из Елизија“), па и са некултурношћу европске балканске политике („Бечке елегије“). Са високим мишљењем о идеалним задацима списатељеког позива створио је и код писаца п код јавности дубоко поштовање према песничком и књижевничком стварању и тим омогућио књижевни напредак,

Покрај Стритара се подигао и највећи лиричар бечкога Овона и његова доба, Симон Грегорцчич, из ранијег родољубивог дилетантизма до правог уметничког облика. Родио се 15. септембра 1844. у Врсном под Крном у садашњој талијанској Словеначкој, свршио гимназију и богословију у Горици, служио од 1868. као капелан у Кобариду и Рихенберку, од 1882—99. као викар у Градишчу на Випавеском. Тамо је остао и као пенсионар до т. 1908, када се преселио у Горицу, где је умро 24. новембра 1906. Објавио је три свеске „Поезије“ (1. 1882., 1885., П. 1888., Ш. 1902.; ТУ. посмртна 1908.) и препевао „Јоба“ (1904.).

Грегорчич је био онај, који је дао Стритаревом апстрактно-теориском песимизму личну ноту своје властите душевне патње и унутрашњих борби, али га уједно и победио схватањем етичке дужности оданог самоодрицања пред непојамним божјим

10