Slovenačka

148 ИВАН ГРАФЕНАУЕР

поретком на свету пи љубављу за ближњега п домовину. И Стритарев углађени строги облик постао је тек код Грегорчича естетски потребан; добио је код њега значај природне мелодиозне мекоће као адекватно средство за израз песничке душе, која је са мирним обуздавањем и скоро болесно - меком осећајношћу тежила највишим божјим идеалима. Тако је постао Грегорчич најпопуларнији словеначки песник.

Међу романтичким приповедачима заузима најодличније место Иван Тавчар. Родио се 1851. у Пољанама над Шкофјом Локом, свршио гимназију у Новом Месту и Љубљани (1871. и правне студије у Бечу; од 1884. је био адвокат и активни политичар у Љубљани; умро је 1923. г. Сарађивао је у Зори, Звону, Љубљанском Звону и Словану. Посебно је издао збирку „Тавчареве приповетке“, 1896—1902. Тавчар је почео 1872. са конвенционалним романтичним осећајним новелама, прешао затим, под утицајем Јурчичевог приповедања, сељачким и историским приповеткама, у којима је одевао романтично интересантну радњу у рухо поетски, обасјане домаће покрајине (најдрагоценије су старачке му приповетке „Цвеће у јесен“, 1917. и „Висошка кроника“, 1919), или ју је здружио са ироничном тенденцијом републиканског младословеначког политичара („Иван Сунце“, 1885—6.), и доспео најзад до савременог друштвеног („Мртва „срца“, 1884.), тенденциозног (,4000“, 1891.) и историског романа („Иза конгреса“, 1906—1908.).

Најизразитија заступница романтичне идеалистичке приповетке је Павлина Пајкова, рођена Дољакова (рођена 1854. у талијанској Павији, умрла 1901. у Љубљани). Учила се на Стритаревој лирачки осећајној новелистици (пре свега на „Зорину“), али је сувила његов светски широки видокруг у оквир породичног приповедања, коме припадају и њене доцније новеле, романи и приповетке. По мекушном идеализирању живота и особа, осо-