Slovenačka

150 ИВАН ГРАФЕНАУ ЕР

искључиво због конкуренције, која му се појавила прво са целовачким ДКресом (1881—86. који је нагињао више романтичном идеализму. а затим са Хрибаревим Слованом (1884—87.), који је наглашавао национално-радикална политичка начела.

После Јурчичеве смрти био је признат као најбољи приповедач /анко Керсник, главни представник словеначког поетског реализма, коме је сам одредио смер: да слика истину под златним, провидним велом идеализма. Родио се 4. септембра 1852. на Брду код Луковице, свршио гимназију у Љубљани (1870.), и правне студије у Бечу и Грацу (1874), затим био конципист код финансиске прокуратуре и нотарски приправник у Љубљани, од 1880. нотар на Брду, а ускоро и покрајински посланик. Умро је на путу из лечилишта кући, у Љубљани 28. јула 1897. „Сабрани списи“, у шест свезака, објављени су му 1901—1914.

Керсник се развио у приповедача преко епигонског стихотворства у Јенковом стилу (у ђачким тодинама) и политички-литерарног новинарства (за време док је био конципист). Тада је написао и први роман („У Жеритама“, 1876.) са романтичном радњом, али у реалнијем сељачко-властелинском оквиру, по Јурчичевом примеру. У зрелим годинама постали су, са дубљим познавањем припростог света и покрајинских интелигената, његови мотиви реалнији и карактеризација очигледнија; тако је са романима. „Цикламен“, „Агитатор“, „Рошлин и Врјанко“, „Нова Господа“ и другима постао сликар паланачког друштва, које приказује до подробности, и то најрадије при кафанским, излетничким и читаоничким забавама. Тако је захватио са тургењевски реалистичким сељачким цртицама („Сељачке слике“, 1882—1891.) и приповеткама (,„Тестамент“, 1887., „Очев грех“, 1894.) дубоко у типичност сеоског живота; сељака је гледао много реалније од Јурчича, тражећи његову трагику у њему самом, а не више у злим спољашњим утицајима, и приказујући