Slovenačka

160 ИВАН ГРАФЕНАУЕР

Жупанчич је изникао из белокрајинске, српске и украјинске народне песме (песме за децу у „Вртићу“, „Шаренице“ 1900.). Зашао је потом у Бечу, под утиском Цанкареве личности и француских и немачких модерниста, бар делимично међу декаденте, само што се, у традицији народне песме, сачувао од њихове безобличности и моралног нихилизма, те најзад међу импресионисте („Чаша опојности“, 1899... Но пут га је водио, преко тражења етичке и естетичке ориентације („Преко равнице“, 1904.), до јасности изражајне уметности („Монолога“, 1908) и до пророчких поклича („У зоре Видове“, 1920.). Песма му није више израз само тренутног осећаја, већ целокупне песникове душевности. На врхунцу своје снаге, поред превађања највећих дела из светске књижевности (Шекспира, Дикенса, Ростана и других), поново се латио и песама за децу („Сто загонетки“, „Цицибан“, 1915. и драме („Вероника Десенишка“, 1924.)

Још брже од Жупанчича дошли су до јасности

његови другови и рано умрли пријатељи Кете и Мурн. Дратошин Кеше (рођен 1876. на Прему на Нотрањском, умро после свршених гимназиских студија 1899. у Љубљани) са својом младом веселом природом уопште је избегао декадентству и доцније се, уз Метерлинкову симболику, удубио у стварност животних и философских проблема („Поезије“, 1900.). /осиа Мурн-Александров (родио се 1879. у Љубљани, умро као правник 1901. у Љубљани) стварао је своју меланхоличну личну и природну лирику и своју нову сељачку песму у блиској вези са словеначком природом и словеначким човеком („Песме и романсе“, 1908.). - Обиље нове лепоте су открили ти песници и приповедачи, новиа слика, новога гледања, вове ритмике и мелодије језика — и није чудо, што сва млађа песничка и приповедачка тенерација не може затајити, да је нараштај Цанкарев, Жупанчичев и Мурнов.