Slovenačka

НОВИЈА КЊИЖЕВНОСТ 159

драма. „Сабрани списи“ његови излазе од 1925. године.

У почетку је био, бар по методи рада и по уверењу, натуралиста и декадент, али се ускоро свесно одрекао натурализма, јер му је сметао у изражавању баш онога, што му је било главно: свог властитог унутрашњег доживљавања при гледању туђе судбине. Тако је постао етички нихилиста и декадентни песник „Еротике“ (1899.), временом највећи борац против неморала и лицемерства друштва, и мајстор модерног субјективног симболизма и новије пеихолошко-лирске цртице („Вињете“, „За зоре“, „За крижем“), и новеле, симболистичке драме, социјално- и културно-етичке сатире. Карактеристичне су црте Цанкаревог стила, да писац распреда, при реалном гледању и сликању људи (често претераних у сатиричне карикатуре), и при незнатној спољашњој акцији, богату унутрашњу радњу, пуну лирског осећања, у сасвим лично обојеној, ритмички одмереној фрази, пуној јетког сарказма и ненадних парадокса. Од множине његових списа — Цанкар је био најплоднији међу модерним писцима — најбољи су »Олуга Јернеј и његова правица“ (1907.), „За крижем • (1909.), „Три приповетке“ (1911.), „Мој живот“ (1914.), „Слике из снова“ (1917.); — „Робови“ (1910.); „Лепа Вида“ (1912.); — „Бела хризантема“ (1910.).

Сличан развој је доживела и новија словеначка лирика, са својим главним представником, највећим живим словеначким песником, Отоном Жупанчичем.

Он се родио 28. јануара 1878. на Виници у Белој Крајини; свршио је гимназију у Новом Месту и Љубљани (1896. и философске студије у Бечу, 1903. је био један семестар у Љубљани, затим више година домаћи учитељ у туђини, био је једно време и у Паризу (1905.). Године 1912. постао је љубљански архивар, а 1920. драматург Народног Позоришта у Љубљани,