Slovenačka

НОВИЈА КЊИЖЕВНОСТ 161

Упоредо са „новом струјом“ натурализма и симболизма тече још други ток, долазећи из старијег словеначког и светског реализма. Писци и песници, који су били сарадници Дома и Света, начелно су одбијали детерминистички песимизам натурализма и етички нихилизам декаденце или су се инстиктивно устручавали од њих. Но ипак су примили од „модерне“ њене позитивне вредности, љубав према објективности, према реалности особа и мотива, интерес за социјална питања на једној, а лирску субјективност, продубљену психолошку анализу и пластику сила на другој страни.

Водеће. место међу њима заузима Фран Сал. Финжгар, најпопуларнији новији словеначки приповедач. Родио се 9. фебруара 1871. у Дословичама код Брезнице на Горењском, свршио гимназију и богословију у Љубљани и од 1895. је био у духовно-пастирској служби на Крањском, а сада је жупник у Трновом у Љубљани. Сарађивао је највише у Дому и Свету п Мохоровом друштву. „Сабрани списи“ његови излазе од 1912. Већ своје прве друштвене и сељачке приповетке заснивао је Финжгар слободно уметнички у погледу на њихову етичку и естетичку садржину, а у стилу му се елементи старије реалистичке и млађе лирске приповедачке технике (ову је студирао у низу лирских цртица) нису још сасвим изравнали („Детелина“, „У вис“, „Стара и нова кућа“, „Доста кајања“, позоришна игра за народ „Дивљи ловац“ и друге). Преокрет у уметничком изражавању почео је у великом историском роману „Под слободним сунцем“ (1906—7.), а извршио у композицијама наредних година, приповедачким („Сама“, „Аничка“, „Пророковања“, „Боји“ и друго) и драмским („Наша крв“, „Вериге“). Отресао се туђих, старијих и млађих, стилизама и довео до израза своју једноставност, која је потсећала на горењску груду и која је израсла органски из уметничког дела, као и његова природна пластика. Руководило гаје при томе начело,

Словеначка 1