Slovenačka

162 ИВАН ГРАФЕНАУЕР

да књижевно уметничко дело није само знак унутрашње културе, него и средство за њено усавршавање. Поглед у садашњост. Природни културни и књижевни напредак је знатно зауставио рат, умањио је опште благостање, а повећао моћ капитализма и тим потиснуо већину образованог средњег сталежа, најбољег књижевног купца, међу пролетаријат, који живи из руке у уста. Дошла је после криза књижевног издавања. Рат је пољуљао етичке темеље друштва, а као последица тога дошло је грамжење за књижевним сензацијама, које су радо задовољавали са преведеним и домаћим смећем. Нарочито су то доносили подлисци разних политичких дневника. Мир нам је, истина, донео досада непознато, непроцењиво добро, нашу слободну народну државу, али је уједно отргнуо од ње скоро трећину нашега народа, препуштајући га туђем насиљу, те је тим онемогућио културну и књижевну сарадњу целога народа.

У тим тешким приликама почео се рад на обнови, националној и културној ; народна држава је почела са социјалним и економским законодавством и доградила је нашу просветну зграду оснивањем љубљанског университета. Но стварна обнова народног, етичког и духовног живота мора доћи изнутра, из душа, јер само тако може опет продирати у душе.

Већ за време рата копао је Иван Цанкар „у дно“ своје душе, а Жупанчич тражио, да би „дошао до своје слике“. После рата је постала духовност девиза „младих“: душа поезије да буде етична, мисаона унутрашња садржина. И та садржина се тражи у старим речима, старим сликама и старој ритмици израза за оно, што се хоће дати новим; при том је реч постала тиха, слика често апстрактна, ритам као задржан, напев као замукао: ново тражење секладног израза је знак тога правца.

Приправљао је тај правац још за време рата