Slovo o Lapovu

Мирко Демић НА ПОЛА ПУТА

Нема тога чељадета које најинтимније не

осећа да је место његовог рођења или 65 тренутног боравка — центар света. Било би 5 необично да је другачије. 'Тако мисле и 54 Лаповчани оног и овог времена, и не треба им Е замерати. По њиховом убеђењу Лапово се со налази тачно на средини равнокраке ваге, 5 једине тачке која се не помера, док се крајеви полуге дижу и спуштају, у зависности од онога шта се мери, а поготово од оног ко мери.

Том логиком се вероватно водио и Коста Николић, Цинцарин, власник хотела „Цариград–Париз“, отворено рекламирајући свој

објекат тврдњом да се налази на средини пута а између Париза и Цариграда.

Мало ко је био толико докон да то проверава, размотавајући географске карте или листајући међународне редове вожње. Далеки градови су толико удаљени један од другог да разлика од неколико стотина километара ближе или даље није значила бог зна шта,

Газда Коста, земљопоседник, кућевласник и „имаоц“ млина у вароши, дакле тврдица од заната, био је крупна људина, са гуком под грлом. Увек је био одевен у грађанско одело, предусретљив и понизан, али прек и одлучан чим би наслутио какав немир међу гостима или опасност по инвентар у локалу.

За већину становника Лапова, Париз и Цариград били су недостижни, представљајући саме крајеве познатих светова, Додуше, Париз су понеки школарци призивали, док би код сељана Цариград још увек изазивао нелагоду и страх. И један и други били су – далеко. Један – нажалост, а други – срећом. Ипак, било им је мило да су та два чудесна имена стала на чело једне зграде њиховог јединог хотела. И тако су постали центар света.

Додуше, реч „хотел“ била је тако ситно исписана, да се са железничке станице није ни видела; за разлику од имена двају градова, чија би слова лако прочитао и зирави путник из јурећег воза. Чак се и она црта која их је раздвајала боље видела од „хотела“.

Дежурни абоненти лаповачког хотела нису много марили за ту чудну реч, па су Николићево здање увек звали „мејана“ — њему у инат, а себи на весеље. Њима у стопу, ишли су и ретки лаповачки летописци. Достојанство назива хотела једино је бранио непознати фотограф, овековечивши зграду приликом застајања воза, из правца железничке станице.

Име хотела било је исписано са обе стране зграде. На западној страни, са погледом према

Цариградском друму, налазило се пет соба за изнајмљивање и један стан. Улаз у кафану је био са супротне, источне стране, са којег је низ блату падину поглед пуцао на железнич станицу. Лево од улаза у кафану (ме ану) била је позорница, а десно, према северу, кухиња. Испод целе дужине куће налазио се подрум, преграђен по средини. Са јужне стране је била леденица, на другој штала у коју би се смештала теглећа марва путника на преноћишту, док је у делу подрума са северне стране био магацински простор.

За лепог времена, газда је налагао послузи да изнесе по неколико столова и столица испред хотела, како би их видели путници са железничке станице. У локалу би покаткад избила по која туча, страћена нечија имовина на картама... па би се опет све вратило у нормалу, као што се оближња Морава враћа у своје корито после пролећних и јесењих изливања. Краци на оним невидљивим теразијама би се умирили јер би терет на њима опет био једнако распоређен.

Од железничке станице у двориште хотела улазило се степеницама, након којих се, са леве стране, налазио бунар; служио је искључиво за окрепу трезвењацима, док су се остали пели у „механу“ и у њој гасили жеђ. То су углавном биле рабаџије, док чекају возове из којих би товарили робу за трговце у околини. Ако би заноћили, у „хотелу“ би били на конаку, а у „меани“ пили, јели и коцкали се. Ретко би ту знао да залута какав други свет, осим по невољи.

А таква невоља збила се једног лета, крајем треће деценије двадесетог века, кад се у Лапову, усред ноћи, непланирано зауставио чувени Симплон-Оријент-Експрес, а из њега изашла једна дама. Била је странкиња. Отправник возова је разумео само једну њену реч – „хотел“. Да би што пре решио ову нелагодну ситуацију, позвао је једног од дежурних скретничара и наредио му да даму отпрати до Николићеве механе и помогне јој око пртљага.

Срећна околност је била што је исте вечери у хотелу „Цариград-Париз“ играна представа „Дама са камелијама" Академског позоришта из Крагујевца. Трупу је водио Зарија Вукићевић, професор тамошње гимназије. Када је дама ушла у осветљену просторију у којој су седели глумци и остали гости – настао је тајац. Поготово када им се обратила на енглеском.

Професор Зарија је спасао ствар, стављајући јој се на располагање. Обратио јој се на енглеском, понудио је да седне, саслушао је и позвао газду ка столу.

– Дама жели да преноћи. Спремите јој најбољу собу! Долази чак из Енглеске. Тражи мужа који ју је напустио.

– Одмах, одмах! – газда Коста похита ка вра-